bivo كرني ش srcu - جافريل ستيفانوفيتش Venclović
Crni bivo u srcu. Tema ove pesme je podvojenost u čoveku, borba sa samim sobom, razapetost između svetlog i tamnog u sebi, između dobra i zla, između tela (telesnog) i duše (duhovnog). Tema koja će sto pedeset godina posle Venclovića postati glavna tema moderne proze XX veka.
Ovu pesmu ne treba shvatiti u pesimistickom smislu: Venclovicu pesimizam nije svojstven. Iako govori i peva o prolaznosti, nestajanji i smrti, on peva i o neprekidnom obnavljanju — umire se, ali se i radja. Ovde on peva o zlu, velikom zlu koje se ne boji ni jedne kazne. Ali on peva o svesti da takvo zlo postoji, peva o sukobu dobra i zla u coveku (dakle borba se vodi, sa zlom se ne miri), kazne koje se pominju u poslednjim stihovima predstavljaju osvescenje i otreznjenje, razresenje unutrasnjih dilema, sagledavanje pravoga puta. Uostalom, Vencloviceve propovedi nisu zelele da zastrasuju, nego da ukazu na postojanje zla i na puteve izbavljenja od njega. Venclovica uvek vodi plemenita humanisticka ideja da ljudima treba pomoci kako bi sagledali sebe i svoj put ka moralnoj cistoti.
Veliki se to djavo,
kao crni bivo u srdcu gnezdi.
Evo sam to vidim
da neki drugi zavicaj zlocest,
u mome telu vojuje
suproc moga umlja.
I koji je taj drugi,
posnazniji zakon
od bozija zakona?
Jest i vrlo posnaznija
covecja zelja i zla cud,
kojano nit se koga boja boji,
ni mora, ni duge bolseti
i zle nesrece,
ni same vecne muke.