Crni bivo u srcu

Gavril Stefanović Venclović을 - Crni 유 srcu bivo

Crni bivo u srcu. Tema ove pesme je podvojenost u čoveku, borba sa samim sobom, razapetost između svetlog i tamnog u sebi, između dobra i zla, između tela (telesnog) i duše (duhovnog). Tema koja će sto pedeset godina posle Venclovića postati glavna tema moderne proze XX veka.

Ovu pesmu ne treba shvatiti u pesimistickom smislu: Venclovicu pesimizam nije svojstven. Iako govori i peva o prolaznosti, nestajanji i smrti, on peva i o neprekidnom obnavljanju — umire se, ali se i radja. Ovde on peva o zlu, velikom zlu koje se ne boji ni jedne kazne. Ali on peva o svesti da takvo zlo postoji, peva o sukobu dobra i zla u coveku (dakle borba se vodi, sa zlom se ne miri), kazne koje se pominju u poslednjim stihovima predstavljaju osvescenje i otreznjenje, razresenje unutrasnjih dilema, sagledavanje pravoga puta. Uostalom, Vencloviceve propovedi nisu zelele da zastrasuju, nego da ukazu na postojanje zla i na puteve izbavljenja od njega. Venclovica uvek vodi plemenita humanisticka ideja da ljudima treba pomoci kako bi sagledali sebe i svoj put ka moralnoj cistoti.

Veliki se to djavo,

kao crni bivo u srdcu gnezdi.

Evo sam to vidim

da neki drugi zavicaj zlocest,

u mome telu vojuje

suproc moga umlja.

I koji je taj drugi,

posnazniji zakon

od bozija zakona?

Jest i vrlo posnaznija

covecja zelja i zla cud,

kojano nit se koga boja boji,

ni mora, ni duge bolseti

i zle nesrece,

ni same vecne muke.